Put za Drezden u svitanje. I dok luksuzni autobus  klizi dobrim auto-putem  još  ne razbuđena razmišljam o gradu koji je Zapadna  alijansa 1945.  bezmalo  potpuno razrušila. Tada je život izgubilo  25 000 ljudi. Grad stradalnik   ponovo je  izgrađen, tvrdi se da je gotovo isti kao što je bio. Da li je to moguće ? I šta će me dočekati kad dospem na odredište ?

Autobusko stajališe, neupečatljivo. Nedaleko,
iza ugla ulica sa građevinama u  soc - realističkom stilu i uspavana fontana. Na  prvi  pogled obična, sa dominantnim ravnim betonskim bazenima. Ipak, u predvečerje  pri napuštanju grada pokazala mi je svoju lepšu stranu igrom vodenih kapi i svetlosti okupanoj u njima.

Malo dalje nazire se staro jezgro Drezdena. Građevine u baroknom stilu  odišu starošću, elegancijom i dakako lepotom. Ko bi rekao da su do nedavno bile ruševine. Da ne znam da je nemački grad Drezden, pomisla bih da sam u lepoj  italijanskoj Firenci. Jer sve je tu, kao i tamo. Vremešne barokne građevine sa patinom prošlosti tu je  i reka i mostovi i vrtovi i skulpture i galerije, kafanice, kafici, hoteli, restorani.

Ipak, nekako najdominantnija  je Bogorodičina protestantska  crkva, Frauenkirhe, koja potiče iz 1726. Delo je arhitekte Georga  Bera građena 17 godina. Srušena  pa  ponovo rođena  2005. posle trinaestogodišnjeg restauriranja. Slovi za možda najlepšu evangelističku crkvu u Nemačkoj i simbol  je ujedinjenja države. Koliko je grandiozna dovoljno je reći da  može da primi tri hiljade vernika. Iz  obilja podataka odabrala sam onaj koji kazuje da je crkvu  otvorio  čuveni kompozitor Johan Sebastijan Bah.

Ispred nje  veličanstvena  skulptura Martina Lutera, čuvenog filozofa i reformatora, a on kao da je čuva.

Nedaleko je i Dvorska rimokatolička crkva, katedrala – Hofkirhe. Odiše  barokom,  stara više od dva i po veka, temelji su joj iz  1751. Projektovao je arhitekta Đelano Ćaverija,  a nastala je zapravo  zahvaljujući  ktitoru Avgustu III od Poljske, vladaru i velikom posleniku  kulture i umetnosti. 



Zaista je bio vizionar, čovek koji  je  podržao izgradnju   Cvinger  zdanja koje  me je oduševilo. Ne preterujem, uverićete  se kad se susretnete sa njim. Po lepoti može se porediti  sa najpoznatijim evropskim pa i svetskim  građevinama tog tipa.  Prosto rečeno  lepota pretočena  u palatu, dvorac, vilu, neverovatan vrt i fontane, u šta god od pobrojanog. 





Za Cviger kažu da je  najpoznatija građevina u Drezdenu. To je štura informacija jer ona je izuzetna, a potiče iz 1710. Građena je 22 leta. I dok koracima odmeravam  smaragdnu stazu  divim se talentu njenih  tvoraca:  Mateusu  Danijelu Popelmanu i Gotfridu Zempleru.Tamo je sada smešeno porcelansko bogatstvo u jednom od muzeja, galerija starih majstora, eksponati istorijsko - naučnih instrumenata.

Drezden  sa nešto više od pola miliona stanovnika, krasi i deli reka Elba, univerzitetski je grad. Otuda su sem radoznalih turista  i mladi školarci iz raznih država. Dok prave pauzu između predavanja ili ispita mogu se sresti na Brilovoj terasi. I ona je ponos Drezdena, ušuškana između reke i starog grada. Zovu je Balkon Evrope sa  terasama duž  šetališta, stoletnim drvećem.  U prošlosti je bila deo odbrambenog bedema za naselje. Krase je stepenice koje su ograđene sa četiri bronzane statue.

Ono što je takođe fascinantno u tom saksonskom  gradu, četvrtom po značaju u Nemačkoj, jeste i čuveni mural, nazvan Povorka prinčeva. Širok 102 metra, građen od 1871. do 76. I zamislite sačinjen je od 25 000 keramičkih pločica. U vreme moje posete doterivali su ga. On je jedna od retkih starina koje nisu srušene i ponovo građene.  Inače, nalazi  se na zidu nekadašnje kraljevske štale. Tvorac mu je Adolf  Vilhem Valter. Izgrađen je da bi obeležio osam stoleća dinastije. Na njemu su prikazane važne ličnosti.



U tom gradu još jedan dvorac -  drezdenski   Pilnic. Veliko zdanje svedok nekadašnje moći  naselja.  Meštani se ponose i operom Semper. Ime je dobila po svom graditelju Gotfridu Semperu. Zvanično predata u upotrebu 1841.  Bezmalo nakon sto godina je dobrano oštećena ali je i ona poput  Feniksa 1985. zasjala kao nova.  Tamo  se ponovo čuju reči   Getea, Šekspira, Molijera …

I u starom i u novom delu naselja  ima zelenila i cveća u izobilju. Laganom šetnjom može se do mostova pa i do onog zbog kog je Drezden  jedini na svetu uvršćen u listu svetske baštine UNESKA  2004. godine, pa  skinut sa nje  2009. jer su saksonske vlasti izgradile moderan most  sa četiri trake u starom  jezgru grada.

Da  ne ostanem dužna za još neka informacije o  Drezdenu. On nije stari grad, potiče iz 12.veka  i slovenskog je porekla jer su ga starolužnički srbi utemeljili na južnoj obali Elbe. Danas je važan kulturni, politički i ekonomski centra sa razvijenom automobilskom industrijom, proizvodnjom poluprovodnika i satova. I evo još jedne zanimljivosti. Ruski predsednik Vladimir Putin u  jednom periodu  svog života bio je stanovnik Drezdena, tamo je išao u školu i naučio nemački jezik kao maternji.   

Došavši u Drezden nisam očekivala ništa posebno, ali sam odlazeći   shatila koliko je poseban. Imao je tako tešku sudbinu, uspeo da se uzdigne, obnovi i nastavi dalje. Nije više grad stradalnik već obnovljeni barokni lepotan  u 21. veku.